Moje iskustvo dojenja
Dok sam bila trudna, platila sam jedan čas pripreme za dojenje kod savetnice za dojenje. Naglasak je bio na važnsoti dojenja uz par praktičnih saveta. Mislila sam da mi je to dovoljno. Bila sam ishajpovana na dojenje, uverena da je to totalno prirodan proces i da je dovoljno samo bebu da stavim na siku i da će sve magično da se desi samo od sebe. Nekome verovatno i bude tako, ali meni - nije.
Stavila sam je na grudi i plakala je, malo smo se gledale i mazile i već su je odneli. Tek posle sam naučila da beba ima zalihe hrane za prva 3 dana i da dojenje u okviru zlatnog sata nije neophodno radi hranjenja bebe već najviše zbog povezivanja s bebom i lučenja oksitocina kako bi se smanjilo krvarenje i kako bi se posteljica stimulisala da se odljubi od materice.
Odneli su bebu na dodatnu negu, a ja sam imala reviziju materice. Za ta tri dana dok smo bili u porodilištu sam se plašila da se izmuzavam, ne znam ni sama zašto, a medicinsko osoblje mi je samo dalo informaciju da prvih 20 dana ne smem da se izmuzavam. Samo puka sreća me je spasila začepljenja mlečnih kanalića jer je mleko počelo da nadolazi. Koliko god sam mislila da sam znala o dojenju shvatila sam da nije dovoljno jer nisam umela ni da je držim kad su mi je doneli, a kamoli da je stavim pravilno na siku. Bila sam pod velikm stresom i odlučila sam da koristim silikonsku bradavicu jer bi tako barem malo pila kolostrum, za koji sam znala da je značajan u prvim danima. Mislila sam “Samo da dođemo kući i biće lakše”... Ništa nije bilo lakše, štaviše imala sam utisak da je teže jer sve što su oni radili tamo - presvlačili je, hranili, podizali da podrigne, sad sam to morala ja, a pritom se nisam još uvek osećala dobro jer sam imala i transfuziju krvi i gvožđe mi je i dalje bilo nisko.
Nastavila sam da dojim sa silikonskom. Svaki put sam prvo pokušala bez, ali se to završavalo tako što plačemo i ona i ja. Shvatila sam da mi treba pomoć, treba mi podrška, a ne “dobronamerni” saveti ukućana. Pozvala sam savetnika za dojenje i bila sam spremna i mesec dana da radim na tome, samo da mi uspe. Međutim, rešili smo sve za SAMO JEDNO VIĐANJE! Od tog momenta sam je isključivo dojila i shvatila koliko je značajno staviti akcenat u edukaciji na praktične savete i konkretne situacije, a ne samo na informacije zašto je dojenje bitno, već i kako ga sprovesti u delo. Bila sam na ivici da odustanem kako bih sačuvala svoje psihičko zdravlje, ali mi je drago da nisam. Uz nekoliko uspona i padova, uspešno sam je dojila 13 meseci, nakon čega je ona sama rekla da neće više. Mleko sam polako smanjivala tako što sam pila čaj od žalfije, unosila manje tečnosti, izmuzavala se pomalo da mi se ne bi upalili mlečni kanalići, stavljala hladne obolge i kupus i kroz 9-10 dana je mleko stalo. Teže mi je palo emotivno nego fizički. Nisam više imala boost oksitocina na dnevnom nivou i mislim da je jako bitno da žene to osveste jer moramo tada da nađemo zamenu. Moja zamena za oksitocin je bila da se više mazim sa Zarom, da jedem više voća i da plešem po ceo dan kad god čujem muziku, kako bih premostila i taj momentalni hormonski disbalans.
Za dojenje je definitivno potrebno znanje, motivacija i ogromna podrška stručnih lica i okoline. Nekad tu podršku moramo da nađemo samo u sebi, ako imamo svoje Zašto želimo da dojimo onda će nas ono izvući iz teških perioda. Dojenje je predivan čin povezivanja majke i bebe i da moram sve opet, čak i sa tim poteškoćama, pristala bih… jer ništa ne može da mi zameni njenu ručicu na siki dok gledam njene obraščiće i kako cokće sve sporije dok tone u san, a ja se kupam u blaženstvu oksitocina, mira i ljubavi.