Moje iskustvo porođaja

Kada su počele kontrakcije, već nakon par njih sam znala da su u pitanju porođajne jer su ušle u šablon i nisu prestajale sa promenom položaja. Osećala sam se sigurno jer sam videla kako primenjujem znanje koje sam imala u tom momentu. Mislila sam da će mi znanje dati sigurnost tokom celog porođaja i da nemam šta da brinem. Kako je porođaj odmicao, ja sam se trudila da spavam između kontrakcija i s vremena na vreme sam na krevetu menjala položaj kako bih olakšala sebi prolazak kroz kontrakcije. Negde oko 5 ujutru mi je pukao vodenjak i plodova voda je bila žućkasta. Mogli smo još da ostanemo kod kuće, ali se moj dečko ubrzo već nakon par jačih i ubrzanih kontrakcija nacrtao kod lifta. Tu sam videla koliki je propust bio što se on nije više angažovao tokom trudnoće da se edukuje iako sam ga ja podsticala na to, jer je bilo pametnije još par sati da sam ostala kod kuće.

Stigli smo u porodilište oko 6 ujutru i svi su se čudili zašto biram da idem stepenicama, a ne liftom. I dalje me je znanje dobro služilo i koristila sam svaku priliku za asimetričan položaj nogu. Misleći kako kidam porođaj, došla sam na prvi pregled puna sebe, samo da bi mi doktor rekao da sam nakon 10 sati porođaja otvorena samo 1 prst. Malo je reći da sam se demotivisala u momentu. Znanje mi više nije služilo, morala sam da nađem druge načine.

Kontrakcije sam osećala jako, dok je CTG pokazivao da su blage. Plašila sam se šta će biti kad dostignu broj od 100 i kad dođu nagoni. Počela je da me uvlači spirala straha sve dublje u taj osećaj bespomoćnosti i u ulogu žrtve sopstvenog porođaja. Morala sam mnogo da se trudnim da se vratim nazad i da sebe stavim u glavnu ulogu opet. Nakon par sati sam i dalje bila na 1cm. Nešto sam hitno morala da preduzmem jer se već spominjala i indukcija i epidural, a ja sam to želela da izbegnem. 

Sela sam na wc šolju da obavim jedan iskreni razgovor sa sobom. U privatnosti wc-a sam se osećala sigurno da budem ono što jesam. Bila sam besna. Počela je kontrakcija i udarila sam rukom o zid koliko me je bolelo. Bila sam ljuta na doktore, na porođaj, na dečka, ne babu, na sebe. I rekla sam dosta. Udahnula duboko i pitala sebe: “Zašto se ne otvaram?” i stigao je odgovor iz dubine materice: “Zato što se plašiš da budeš majka”. Opet sam udahnula duboko i rasplakala sam se. Najzad. Najzad sam pustila da se otopi oklop prividne kontrole i dozovlila da porođaj iz mene probudi ono što je neophodno kako bih krenula dalje.

Zagrlila sam sebe dok su mi suze tekle niz lice i rekla sam: “Bebo moja volim te i biću najbolja majka koja mogu da budem. Volim te i uradiću sve šta je u mojoj moći da budem dostojna tebe. Hvala ti što si me izabrala za majku!” Osetila sam njen udarac i bilo mi je lakše. Pogledala sam u svoju ruku, namestila 4 prsta i pomislila da toliko hoću da budem otvorena na sledećem pregledu. Za sat vremena je tako i bilo. Doktor je bio zadovoljan, ja sam bila presrećna! Na drugom pregledu sam već bila 8cm i otišli smo u salu da bi već nakon 20 minuta počeli nagoni. U salu sam sa sobom ponela špil kartica sa afirmacijama i izvukla sam 3 afirmacije jer je samo vera u nešto veće od mene moglo u tim trenucima da me vrati sebi i da mi pomogne da nastavim dalje i da se predam potpuno. Izvukla sam afirmacije: Milioni godina evulucije su usavršile proces rađanja, Bebo volim te!, Fokusirana sam i uzemljena.

Počeli su nagoni i vrtela sam te afirmacije jednu za drugom, na momete gubeći pojam o vremenu i prostoru. Čula sam za taj trans u porođaju, čula sam za te ekstaze, ali nikad ne bih mogla zamisliti da su toliko moćne. Nisam se plašila. Predala sam se u potpunosti Bogu, kreaciji, Univerzumu da kroz mene donese novu dušu na svet. Disala sam, vikala, režala, molila se i došla je moja Zara, moje blago. Iako je trajao preko 20 sati, iako je beba bila okrenuta glavicom na gore (što nije idealan položaj), ja sam bila dosledna u svojim željama, sve vreme komunicirajući sa doktorom o stanju bebe i podsećajući sebe da idem napred zajedno sa kontrakcijama, uspela sam u svojoj želji da porođaj bude bez indukcije i bez epidurala. Beba mi je odmah bila na grudima, vikala sam Bravo bebo! I pevala sam joj pesmu. Nikad neću zaboraviti taj duboki pogled kojim mi je rekla “Mama, tebe znam, taj glas mi je poznat. Osećam se sigurno u tvom naručju”. Znala sam da je sve vreme verovala u mene i da mi je ona slala taj osećaj da je sve u redu. Tad sam znala da više nikad neću biti ista. Uz suze, znoj i smeh - inicirala sam se u majku.

Scroll to Top